DAN U SALI

Nakon srednje medicinske škole sve je postalo drugačije u mom životu. Stekao sam dobre prijatelje, nekoliko puta se ludo zaljubljivao i što je meni najvažnije, promenio pogled na svet. Upisao sam medicinsku školu jer nisam znao šta drugo. Sa svojih 15,16 godina mi se činilo da je ipak poziv fizioterapeuta pravi za mene. Tako je i bilo...sve dok nije krenula praktična nastava. Kada ljudi čuju pojam fizioterapeut u glavi im je odmah masaža i kako je to lepo i lako. Ali potrebno je da se samo jednom udje u salu za fizikalnu terapiju i da se shvati sa čim imate posla. Paraplegija,kvadriplegija,dečja paraliza samo su neka od stanja koja ljude primorava da se nadju u ovoj sali. Ako se na to doda i slaba lična higijena za koji su odgovorni neki drugi ljudi a ne sami pacijenti i stare zgrade kliničkog centra, osećaj kada udjete u salu za fizikalnu terapiju ravan je gledanju najgoreg horor filma. U ovoj sali dolaze pretežno stariji pacijenti. Ipak, sećam se tada dvadestepetogodišnjeg Nikole iz nekog mesta u Vojvodini, ne sećam se tačno kog. On je sa svojim prijateljima skakao u bazen. Bolje reći u deo bazena koji je bio plitak...bar za skakanje na glavu što je on tada učinio. Kako mi je sam pričao,poslednje čega se seća je udarac u pločice. Od tada do dolaska u Niš na lečenje bio je nepokretan...u kolicima. Čini mi se da sam ga prvi put na praksi video oktobra meseca. Tada nije mogao ni da govori zbog zadobijenih povreda kičme. Sa njim je radio čitav tim lekara specijalista. Tu smo bili i mi, učenici srednje medicinske škole,smer fizioterapeut,druga godina. Podrazumeva se da smo mi radili s Nikolom neke ne toliko komplikovane vežbe ali ipak smo bili deo tima zar ne. Decembra,pred novogodišnji raspust,Nikola je već mogao malo da govori ali je i dalje bio u invalidskim kolicima.Kada sam se krajem januara naredne godine vratio u tu istu salu, nisam mogao da verujem svojim očima. Nikola je uz pomoć štaka i starijih fizioterapeuta polako,sitnim koracima hodao. Išao je kao da je sada prvi put pustio prvi korak.Tihim glasom,mučeći se rekao mi je :“Zdravo Marko,hvala ti na svemu.“ U tom trenutku i ne shvatajući koliko će mi ovaj dan promeniti celokupno shvatanje života samo sam mu otpozdravio. Tek uveče,dok sam se mučio da zaspim shvatio sam da sam barem malo pomogao jednom mladom čoveku da prohoda. Shvatio sam koliko jedna mala stvar,jedan jedini korak nekom može da znači sve a nekome ništa. Ne znam šta se dalje dešavalo sa Nikolom, da li je živ, zdrav. Verovatno ima i dalje neke probleme sa zdravljem nakon teške povrede. Ali isto sam tako siguran da bi mi i dan danas da se nekud sretnemo stegao jako ruku i rekao hvala. Ovo je samo jedan od slučajeva gde sam bar malo osetio čari medicine.
Sada sam apsolvent novinarstva. Pobegao sam iz one zagušljive sale. I kad bi trebalo opet da upisujem srednju školu to svakako ne bi bila medicinska,još manje smer fizioterapeuta. Ipak, ne kajem se sada. Naučio sam nešto. Naučio sam da cenim život. Naučio sam da cenim jedan napravljeni korak i jedan osmeh. Naučio sam da su pare i sve druge materijalne stvari nebitne. Sem zdravlja. Kad njega ne bude bilo neće biti ni nas...