DAN U SALI

Nakon srednje medicinske škole sve je postalo drugačije u mom životu. Stekao sam dobre prijatelje, nekoliko puta se ludo zaljubljivao i što je meni najvažnije, promenio pogled na svet. Upisao sam medicinsku školu jer nisam znao šta drugo. Sa svojih 15,16 godina mi se činilo da je ipak poziv fizioterapeuta pravi za mene. Tako je i bilo...sve dok nije krenula praktična nastava. Kada ljudi čuju pojam fizioterapeut u glavi im je odmah masaža i kako je to lepo i lako. Ali potrebno je da se samo jednom udje u salu za fizikalnu terapiju i da se shvati sa čim imate posla. Paraplegija,kvadriplegija,dečja paraliza samo su neka od stanja koja ljude primorava da se nadju u ovoj sali. Ako se na to doda i slaba lična higijena za koji su odgovorni neki drugi ljudi a ne sami pacijenti i stare zgrade kliničkog centra, osećaj kada udjete u salu za fizikalnu terapiju ravan je gledanju najgoreg horor filma. U ovoj sali dolaze pretežno stariji pacijenti. Ipak, sećam se tada dvadestepetogodišnjeg Nikole iz nekog mesta u Vojvodini, ne sećam se tačno kog. On je sa svojim prijateljima skakao u bazen. Bolje reći u deo bazena koji je bio plitak...bar za skakanje na glavu što je on tada učinio. Kako mi je sam pričao,poslednje čega se seća je udarac u pločice. Od tada do dolaska u Niš na lečenje bio je nepokretan...u kolicima. Čini mi se da sam ga prvi put na praksi video oktobra meseca. Tada nije mogao ni da govori zbog zadobijenih povreda kičme. Sa njim je radio čitav tim lekara specijalista. Tu smo bili i mi, učenici srednje medicinske škole,smer fizioterapeut,druga godina. Podrazumeva se da smo mi radili s Nikolom neke ne toliko komplikovane vežbe ali ipak smo bili deo tima zar ne. Decembra,pred novogodišnji raspust,Nikola je već mogao malo da govori ali je i dalje bio u invalidskim kolicima.Kada sam se krajem januara naredne godine vratio u tu istu salu, nisam mogao da verujem svojim očima. Nikola je uz pomoć štaka i starijih fizioterapeuta polako,sitnim koracima hodao. Išao je kao da je sada prvi put pustio prvi korak.Tihim glasom,mučeći se rekao mi je :“Zdravo Marko,hvala ti na svemu.“ U tom trenutku i ne shvatajući koliko će mi ovaj dan promeniti celokupno shvatanje života samo sam mu otpozdravio. Tek uveče,dok sam se mučio da zaspim shvatio sam da sam barem malo pomogao jednom mladom čoveku da prohoda. Shvatio sam koliko jedna mala stvar,jedan jedini korak nekom može da znači sve a nekome ništa. Ne znam šta se dalje dešavalo sa Nikolom, da li je živ, zdrav. Verovatno ima i dalje neke probleme sa zdravljem nakon teške povrede. Ali isto sam tako siguran da bi mi i dan danas da se nekud sretnemo stegao jako ruku i rekao hvala. Ovo je samo jedan od slučajeva gde sam bar malo osetio čari medicine.
Sada sam apsolvent novinarstva. Pobegao sam iz one zagušljive sale. I kad bi trebalo opet da upisujem srednju školu to svakako ne bi bila medicinska,još manje smer fizioterapeuta. Ipak, ne kajem se sada. Naučio sam nešto. Naučio sam da cenim život. Naučio sam da cenim jedan napravljeni korak i jedan osmeh. Naučio sam da su pare i sve druge materijalne stvari nebitne. Sem zdravlja. Kad njega ne bude bilo neće biti ni nas...

Moj put kući

Stekao sam naviku da se kući s posla vraćam autobusom gradskog prevoza. Pešaka mi je potrebno dvadesetak minuta inače. No o tome drugom prilikom. Sada je za ovu priču bitan autobus. Ljudi u njemu bolje rečeno. Autobus je zelene boje,jedan iz novije generacije...barem za naše prilike. Klime niti bilo kakve ventilacije ne poseduje ako da je putovanje do posla i nazad u njemu pravi dogadjaj. Ulazim u taj autobus svakog radnog dana tačno u 9.30h. U njemu uglavnom isti ljudi. Valjda su to komšije iz kraja, ne znam.Uljudno nekima kažem dobar dan. Neko odgovori uz onaj osmeh koji se uputi tek reda radi a kada prodjete dotičnu osobu ona opet postaje ona stara...namrgodjenog lica i nošena mišlju: „Kada će više moja stanica, prevruće je ovde.“ Imam običaj da stojim na kraju zelenog autobusa. Odatle mogu manje-više jasno da posmatram ljude. A to volim da radim. Zaista je neverovatno šta sve čovek može da vidi za 10 minuta vožnje. Plač, smeh, svadju,poljupce...Posebno mi je interesentan jedan stariji gospodin sa svojih sedamdesetak godina. I on je svakoga dana u istom autobusu u isto vreme kad i ja. Pitam se gde ide...To je prosedi covek,uvek sveže obrijan. I uvek u okrzanim starim pantalonama i košuljama.I uvek sa sobom nosi u jednoj ruci torbu a u drugoj dnevne novine. Nešto je čudno u vezi s njim. Iako je očigledno u borbi sa besparicom to ga ne sprečava da sa svojih sedam decenija zivota hoda uspravno i ponosno,kao da je njegov ceo svet. Uz to,posve ljubazan i izgleda kulturan čovek...ako se to može zaključiti zbog toga što se sa skoro svakim u zelenom autobusu pozdravi. Uvek izlazi na stanici pre moje i odlazi. Kuda...to verovatno samo on zna.
Trenutno je leto. Zato u autobusu zelene boje bar ujutru nema puno mladih. Ali ja iz zadnjeg dela autobusa uvek spazi nekog. Evo jutros je baš nekoliko metara ispred mene sedeo momak. Ima možda 20 godina,možda koju godinu manje. Bio je sportski odeven u adidas sportskoj opremi. Kratko ošišan sa istetoviranom podlakticom i midjušom u uvetu. Do njega je sedela trudna žena..po veličini njenog stomaka reako bih da ce Niš uskoro dobiti još jedan stanovnika. Mladić je jednog trenutka iz džepa izvadio paklicu cigareta i zapalio jednu. Gospodin koji je stajao tu do njih zamolio je momka u adidas opremi da ugasi cigaretu zbog trudne gospodje. Ništa čudno i neuobičajeno...štaviše, i veoma lep gest gospodina što stoji. „Koji si ti bre k.... da mi kažeš da ja gasim cigaru bre,ako joj smeta neka se pomeri...“-iz sveg glasa viknu mladić na gospodina. Trudna žena je već na sledećoj stanici izašla. Da li zbog neprijatnosti koju je doživela ili je stvarno morala da sidje tada ne znam. Uglavnom,mladić je nastavio svoj put sa cigaretom u ustima.
Došli smo i do stanice na koju ja silazim. Brzim koracima idući do posla jer već kasnim,glavom mi prolaze misli i pitanja šta se to zbiva sa ovom zemljom i ovim gradom??? Poredeći starog gospodina u staroj košulji i pantalonama i momka s mindjušom i cigaretom nisam mogao a da se ne zapitam ko je kriv za onakvo vaspitanje onog mog skoro pa vršnjaka. Da li su to famozne devedesete,Slobodan Miloševic,Kristijan Golubovic,Grand show,njegovi roditelji. Šta je to dovelo do onakvog sistema vrednosti u njegovoj glavi? Da li je moguće da se za pedesetak godina,kolika je razlika otprilike uzmedju starca i mladića iz ove priče,u Srbiji toliko sve poremetilo? Tešim se jer znam da ima i drugačijih momaka i devojaka koji su mojih godina i da ne treba generalizovati stvari ali ipak,mene je postupak Adidas boya naterao na razmišljanje...